Б. Вонгар – Прича о белом абориџину

b-vongarДа ли неко зна ко је Сретен Божић? Међутим, уколико посетите Аустралију и кажете Б. Вонгар, познаваоци тамошњих политичких и културних збивања ће вам сигурно испричати причу о великом борцу, новинару, писцу и Србину Сретену Божићу, за кога су многи мислили да је Абориџин, све док се његова фотографија није појавила у јавности. Магазин РеСтарт преноси истиниту причу о Белом Абориџину, Сретену Божићу, несуђеном нобеловцу, кога су чувени Сартр и Симон де Бовоар подржавали да пише о животу Абориџина, њиховим проблемима и били велики поштоваоци његовог дела.
Бо Вонгар живи у Мелбурну, а рођен је 1932. године на Букуљи, у Трешњевици код Аранђеловца. Имао је тешко детињство за време рата. Завршио је само четвороразредну основну школу у родном селу. Сретен је емигрирао 1958. прво у Италију, а потом Француску. У Паризу проводи две године и упознаје се са кругом окупљеним око Музеја човека, са Сартром и Симон де Бовоар, где прати непосредно расправе о антрополошким и етнолошким проблемима.

Године 1960. стиже у Аустралију. У Аустралији ради различите послове, између осталог, био је и истраживач и копач злата, грађевински радник и рудар у руднику уранијума, заједно са Абориџинима. Стигао је у Кимберлеy(Алице Спрингс, Дарњин, Мандора) на камили преко Танами пустиње. Умало није умро у пустињи али га спашава један Абориџин по имену Њарлпири ман.

Сусреће се са Абориџинима и бива примљен у њихову средину, упознаје их и открива један нов и потпуно другачији свет који живи у најдубљем складу са природом. Живео је око десет година са племенима Абориџина у Средмјој и Северној Аустралији. Инспирисан њиховим животом пише, под књижевним псеудонимом Б. Вонгар, изведеним од имена које су му дали Абориџини (Њонгар значи — доносилац поруке). Аутор је десетак књига о Абориџинима са милионским тиражима, од којих су најпопуларније Каран, Њалг и Раки.

Објавио је укупно 14 књига, романа, кратких прича и песама, од којих су, уз Његове антрополошке студије, најпознатији романи — Њалг (Материца), Грешници — приче из Вијетнама, Раки (Конопац за вешаЊе), збирка кратких приповедака Тхе Трацк то Бралгу (Пруга за Бралгу), збирка поезије Билма и друге.

Чувени Сартр је 1977. објавио неколико његових кратких прича у књижевном часопису „Лес Темпс Модернес“, високо их оцењујући, а затим и Симон де Бовоар је наставила да се интересује за његову литературу, а његова антрополошка дела се изучавају и на универзитетима.

Пише на енглеском језику и углавном објављује у САД, а превођен је на многе језике. Његова књига Пруга за Бралгу — Бабару, преведена на српски језик, изашла је 1983. у издању Народне књиге, Београд. Члан је Удружења књижевника Србије од 1989. године.
Сретенова „Нуклеарна трилогија“, штампана у целом свету, открива јавности последице од британских нуклеарних експеримената у Аустралији на заједницу Абориџана (као додатак овој трилогији).

Сретен је оженио Абориџинку Ђумала и добио са њом двоје деце. Жену и децу изненада губи једног дана када долазе код њега двоје силеџија-агента са наредбом да подигне сав свој новац из банке и крене са њима. Одвели су га на аеродром и спаковали у авион који је одлетео ван земље.

Када се вратио у Аустралију није више могао да пронађе жену и децу, последње што је о њима чуо било је да су страдали у циклону Трацy. Данас живи са другом супругом Линдом у Мелбурну у предграђу Сант Килда, Аустралија. Велику пажњу посвећује својим псима, аустралијске расе динго.

За Сретена се до 1991. године мислило да је Абориџин, док није почетком рата у бившој Југославији обнародовао да је Србин. У једном од својих бројних интервјуа Сретен каже да је скупљао приче у Абориџинском народу као што је то некада радио Вук Караџић у српском народу.

Из Сретеновог номадског живота са Абориџинима, према чијој је цивилизацији (разумевању природе, хармоничном и мирољубивом начину живота, митологији, уметности) осећао дубоко дивљење, произашла су бројна дела: песме, драме, кратке приче, и „Нуклеарни циклус“ који сачињавају четири романа, од којих је Раки (1994, 1997) последњи.

Борећи се против суровог уништавања абориџинског начина живота (културне и духовне традиције тако опречне експлоататорској колонијалној „етици“ англосаксонске цивилизације) Сретен је схватио и повезао страдање аустралијских староседелаца са страдањима и свих осталих освајаних народа, чије се истребљење током историје тумачило као прогрес и напредак.

Роман Раки је дубоко доживљена епифанија о вези која постоји између страдања које је у својој историји доживљавао народ на Балкану, и страдања којима су изложени Абориџини у Аустралији. У Сретеновом раду је осуда геноцидности и варваризма, такозване цивилизације, који прате прогрес Запада кроз Северну и Јужну Америку, Јужну Африку, и другде. Данас архетипска критика и нови историцизам употпуњавају разумевање Вонгарових изванредних остварења.

Документа и слике, демонизованог активисте Б. Њонгар-а, из рудника уранијума и нуклеарних проба, које су угрозиле живот Абориџина на Њиховој земљи, после вишегодишње борбе, стигли су до аустралијског парламента и шокирали јавност.

Сретен Божић је постао признати писац у Аустралији и читавом свету али данас се више дружи са аустралијским псима (дингос) у његовој кући у Цаулфиелд-у, него са људима.

Сретен је 1984. добио признање за своју литературу у Аустралији — награду-стипендију од 25.000 долара. Добио је и Америцан Либрарy Ассоциатион Ањард (1982) и Пен Интернатионал Ањард (1986). У 1997. добио је награду Литературе Фунд оф тхе Аустралиан Цоунцил за изванредан допринос аустралијској литератури, такође ПЕН Интернатионал награду, па Америцан Либрарy Ассоциатион награду и награду Обсервер-а за поезију.

Сретен је добио много награда. Иако није добио Нобелову награду, он је похваљен и подржан од неколико најпрефињенијих умова двадесетог века, као што су Семјуел Бекет, Жан Пол Сартр, Симон де Бовоар, Алан Патон, Томас Кенели, Томас Шапкот…

Најактуелнија је похвала Имаму Амири Бараке који је штампао последњи Сретенов роман Раки. Он каже:

„Вонгаров свет је магичан и диван, колико је страшан и суров. Има у његовом раду нечега што апсолутно не личи на било шта што сам досад прочитао. Истинит и магични Вонгеров реализам је немогуће категоризирати и класификовати.

Пут који смо прешли путујући са Вонгаром кроз његов рад је веома тежак, необичан, али увек достижан, препознатљив, кроз слике рата и неправде око нас, кроз слике нашег сопственог другог лица, лица правде и љубави.“ штампао српску читанку за први разред). Рукопис његове последње књиге Раки узела му је из куће аустралијска полиција (државе Викторија) и никада му није вратила. Књига је ипак завршена по сећању, а бави се Абориџинима који су умрли у аустралијском затвору.

Извор: Слађана Божић, Илустрована Политика

Подели на: