„Када се једно дете смеје, смеје се цео свет“, речи су познатог пољског писца за децу, педијатра и педагога, Јануша Корчака, аутора образовног романа за децу Краљ Маћуш Први. За време Другог светског рата Корчак није хтео да напусти сирочад о којој се бринуо, већ је заједно са њима отишао у нацистички логор Треблинка, у којем јеиубијен.

Слика је обишла свет – на платнима, цртежима или као статуа: мушкарац међу децом, најмање од њих на његовој руци, друго га прати држећи га за руку, на путу ка нацистичком логору. У рано јутро 5. августа 1942. године СС-војници су испразнили јеврејско сиротиште у Варшавском гету. Вођа сиротишта Јануш Корчак пратио је својих 200 штићеника до места са којег су сви заједно транспортовани у логор Треблинка. Пољско-јеврејски лекар имао је могућности да избегне смрт, али је одбио сваку помоћ познаника и пријатеља, јер није желео да остави децу на цедилу. На крају је сам убедио СС-војнике да га пусте да иде заједно са децом.
„У свим јеврејским гетоима у Пољској коју је окупирао Хитлер, васпитачи, учитељи и лекари су ишли у смрт заједно са децом о којој су се старали. То има везе са осећајем одговорности тог времена“, објашњава биограф Јоана Олчак-Роникер.

И Јевреји и Пољаци

У њеној биографији о Корчаку, која је 2012. објављена и у Немачкој, учинила је видљивим људско лице „старог доктора“ сакривено иза мита о мученику. „Корчака би љутило да га прогласе свецем. Његово храбро корачање у смрт заједно са децом бацило би у засенак његов храбар живот“, каже ауторка. Пољска књижевница и сценаристкиња као дете је лично познавала Корчака. Он је био пријатељ с њеним дедом и бабом, издавачима из Кракова. Њена мајка је непосредно после рата написала прву књигу о Корчаку, како би документовала његово херојство. 
Јануш Корчак рођен је као Хенрик Голдшмит у једној добростојећој породици асимилованих Јевреја у Варшави. Голдшмитови никада нису окренули леђа јудаизму и живели су у вери да могу истовремено да буду и Јевреји и Пољаци. Тог убеђења је био и Јануш Корчак. Студирао је медицину и касније је постао угледни педијатар. Врло рано је морао да издржава породицу, јер је његов отац био упућен на психијатријско одељење. У то време, млади лекар почиње да пише књиге за децу. Под псеудонимом Јануш Корчак, које ће задржати до краја живота, победио је и на једном литерарном такмичењу. „Он је познавао страх и патњу детета из сопственог искуства. То знање хтео је да пренесе родитељима“, каже биографкиња Јоана Олчак-Роникер.
Корчак никада није основао сопствену породицу. Ипак, 1912. преузео је руковођење једног јеврејског сиротишта у Варшави, саграђеног према његовим плановима. Убрзо су дом попунили и педагози реформатори јер Корчакова иновативна педагогија је још тада била легендарна. Његови штићеници су били радоснији и самосвеснији од деце у другим сиротиштима. Корчак је „своју децу“ посматрао као комплетна бића. У први план је стављао достојанство детета, захтевао је индивидуалност и одлучно одбијао ударање као казну и принуду.

Бескомпромисна љубав према деци

Корчак формулише прва дечја права: пре свега је инсистирао на праву детета да буде онакво какво јесте, да се поштује и добија активно, позитивно разумевање и топлоту. Тиме је поставио темељ за данашња права деце, садржана у Конвенцији УН о правима детета. Под псеудонимом „стари доктор“, 30-их година води сопствену радијску емисију на пољском радију, у којој је са децом причао о деци.

Најважнији елементи Корчакове концепције васпитања су:

• одбацивање насиља – физичког, вербалног, насиља које произлази из предности старије доби или обнашане функције
• идеја васпитне интеракције између одраслих и деце која проширује дефиницију класичне педагогије
• уверење да је дете људско биће у једнакој мери као и одрастао човек
• начело према којем се у васпитном процесу у обзир узима индивидуалност свакога детета
• вера у то да дете само најбоље познаје личне потребе, тежње и осећаје, стога има право да очекује одрасли уважавају његово мишљење
• признавање детету права на поштовање, незнање и неуспех, приватност, лично мишљење и власништво
• свест о томе да је развојни процес детета тежак посао

У сиротишту у варшавској улици Крохмалнаштрасе, Корчак је реализовао своје педагошке идеје. Тамо је настао својеврстан модел демократске дечје републике са сопственом самоуправом, дечјом скупштином и судом у којем деца сама одлучују о различитим „казнама за извињење“. У његовом сиротишту настао је и први лист који су правила деца – „Мали преглед“. Изнад светле зграде са пријатном атмосфером вијорила се зелена застава „Дечје републике“.

Године 1940. сиротиште је премештено у Варшавски гето. Корчак је наставио да охрабрује децу и васпитава их за будућност у слободи. Један од очевидаца одвођења Корчака и његових штићеника из гета у логор, био је и јеврејски композитор и пијаниста Владислав Шпилман. Он у својим мемоарима описује како је лекар охрабривао децу: „Ићи ћете на село, то је разлог за радовање“, објашњавао је сирочићима… Сигурно је „стари доктор“ и у гасној комори последњим атомима снаге шапутао деци: ‘Ништа, ништа то није децо’, како би своје мале штићенике поштедео ужаса преласка од живота ка смрти“.

„Када се једно дете смеје, смеје се цео свет“

Једно од његових најзначајнијих педагошких дела носи назив „Како волети дете“. Писао је и романе за децу, најпознатији је „Краљ Маћуш Први“, образовни роман који се противи старатељству над децом.
Тридесет година после његове смрти – 1972, у нацистичком логору Треблинка, Јанушу Корчаку је постхумно додељена награда за мир. Многе школе, сиротишта за децу, улице и тргови у целој Немачкој носе име лекара и педагога који је написао: „Када се једно дете смеје, смеје се цео свет“.