(предговор Владете Јеротића)

Индивидуација (лат. индивидуум, јединка) у свом првобитном значењу је упоједињавање, издвајање јединке из нечег општег, посматрање некога или нечега према његовој особености. Индивидуација је, у комплексној или аналитичкој психологији Карла Густава Јунга, често употребљаван појам који означава процес психичког сазревања човека, самоостваривања и уцеловљавања индивидуе. Појам „индивидуација“ први пут се појављује у Јунговој књизи Психолошки типови из 1920. године. Сам Јунг у овој књизи дефинише индивидуацију на следећи начин:

„Индивидуација је процес стварања и појединачивања појединачног бића, процес диференцирања који има за циљ развитак индивидуалне личности“. „Индивидуациони принцип“, као основа постојања јединке или посебности, налази се већ код Аристотела, Алберта Великог, Лајбница, Спинозе и других великих мислилаца на Западу.

Према Јоланди Јакоби, индивидуација „представља поступни пут сазревања људске душе до њених највиших могућих домета развоја и јединства њених свесних и несвесних делова путем укључивања њених историјских корена и садржаја у њену садашњу свест“. Један од најближих женских ученика и сарадника Карла Густава Јунга, Јоланда Јакоби, спа-

да, можда, у најбоље и најверније приказиваче личности и дела овог великог психијатра и психолога у 20. веку. Као и у њеним другим књигама посвећеним Јунгу (Комплекс, Архетип, Симбол, Психологија К. Г. Јунга, Два есеја о Фројду и Јунгу), Јоланда Јакоби је и у књизи преведеној насрпски језик, под насловом Јунгов пут индивидуације, задржала све њене позитивне одлике: јасност излагања, верност преношења оригиналне Јунгове мисли, живахност и привлачност језика, што је све могуће само некоме ко је не само разумео, већ и доживео сопствену индивидуацију. Давно је од швајцарске критике било примећено да књиге Јоланде Јакоби о Јунгу остављају утисак оригиналних радова; у ствари, ови њени радови само упечатљиво и тачно преносе читаоцу успламтелу и оригиналну мисао њеног великог учитеља, К. Г. Јунга.

Књига Јоланде Јакоби Јунгов пут индивидуације, у преводу Босиљке и Ивана Милакара, појавила се у издању Нолита 1992. године. После непуне три године, тираж од две хиљаде распродат је, па се указала повољна прилика да се друго издање појави у издавачкој делатности поменутих преводилаца. Дужност ми је и жеља да о књизи Јоланде Јакоби Пут индивидуације напишем неколико речи, као психијатар и психотерапеут, као релативно добар познавалац Јунговог дела икао православни хришћанин.

У читавом Јунговом личном животу, као и у његовим многобројним књигама (када буде завршено прикупљање Јунгове стваралачке заоставштине, сигурно је да ће број његових књига прећи двадесет) јасно се примећује Јунгов сопствени раст и сазревање, сопственим примером показани „индивидуациони процес“. Његов закључак о човеку и његовој индивидуацији — насупрот песимистичком детерминизму једнога Сигмунда Фројда и његове школе — да могућност психичког развоја престаје тек са смрћу, у складу је са две хиљаде година старом хришћанском поруком човеку да је његово духовно напредовање, његов процес обожења, сталан процес човековог усавршавања све „до мере и раста Христова“ (према неким црквеним Оцима, на пример, светом Григорију од Нисе из 4. века, процес усавршавања човека наставља се и после смрти). Па, као што је процес обожења у хришћанству незамислив без многобројних тешкоћа и препрека (искушења, хришћанским језиком), тако је и „индивидуациони процес“ у Јунговој замисли — природни процес који је својствен сваком живом бићу, са несавладивом снагом природне законитости — дуг и мучан пут „по трњу“ упознавања, препознавања и савлађивања одређених препрека које се Јунговим речником зову: Сенка, Персона, Анимус и Анима, Мана-личност, Сопство, да би се, у срећним околностима (хришћанин би рекао: тек уз Божију помоћ) човек пред крај живота приближио радосном доживљају уцеловљивања личности и то препознавањем Сопства, у чијем се центру у вишевековној хришћанској цивилизацији и култури налази лик Богочовека Исуса Христа.

Без обзира на оно што је сам Јунг пролазио у току свога дугог и сложеног индивидуационог развоја кроз многа и тешка искушења — то су били не само апстрактно-интелектуални, већ и доживљени сусрети са гностицизмом, алхемијом, тибетанском, индијском и кинеском философском и религиозном традицијом — његова порука у старости, више година пре његове смрти, била је хришћанска порука људима и народима рођеним на тлу дуговековне хришћанске културе. Ова порука је најбоље изражена следећим Јунговим речима: „Знало се то или не, хришћански поглед на свет је психолошка чињеница која се не да даље рационализовати, то је догађај, нешто што је присутно. Ми смо безусловно отиснути као хришћани“, да би потом стигла и драгоцена Јунгова поука, сасвим у складу са његовим учењем о индивидуацији, али и са Христовим упозорењем о „уским и широким вратима“ хришћанског пута сваког од нас: „Хришћанство је високо развијена религија која захтева и високоразвијену психу да би могла да развија своја благословена дејства.“

Можемо са жаљењем, али и без труни самохвалисања, извући из ових Јунгових речи реалан закључак, да није велики број људи у свету који слободно и свесно бирају сопствени пут индивидуације који води Сопству, односно хришћански пут обожења који води Богу. Разлог је једноставан: насупрот „принципу задовољства“ коме људи целог живота хрле, почетак индивидуације је препознавање и прихватање „принципа реалности“, док је крај индивидуације (или сада и обожења), вољно прихватање надреалног, и то по једино могућу цену — одрицања од себе. Пут индивидуације и још више, хришћански пут — крстоносан је пут. Истинских хришћана увек је било мало; према Христовим речима, у будућности ће их бити још мање.

Јоланда Јакоби и сама је поникла и развијала се на јудео-хришћанској традицији Европе (живела и стварала у Швајцарској) и када, повремено и опрезно, тумачи Јунга и његову мисао, поступа као аутентичан јудео-хришћанин. Тако, док на једном месту у њеној књизи одлучно пише да је „Јунг против тога да Европејац практикује јогу или да прихвати друге ’мистерије’ које се базирају на страним ’психичким структурама’, на другом значајном месту, сасвим у хришћанском духу, Јоланда Јакоби допушта могућност да поред индивидуације, као законитог и природног пута човека према Богу, постоје људи „којима је високоразвијена индивидуација, готово као дар милосрђа, већ у колевци дата“. Овај дар није ништа друго него харизма, добро позната у хришћанском свету и у хришћанској Цркви. У истом овом поглављу Јакобијеве књиге (под насловом „Две врсте индивидуације“) у коме се налазе поменути наводи, искусни јунгијански психотерапеут Јоланда Јакоби упозорава на заблуду оних људи који мисле да кроз „самоанализу“ могу да постигну и достигну исто оно што други достижу дугим процесом развоја психе уз помоћ старијих и зрелијих аналитичара (дидактичка и терапеутска анализа!), а ми бисмо, као православни хришћани, додали, уз помоћ неговане православне саборности и Евхаристије као места истине у Цркви. Оваква опомена људима данас, и то од стране једног европског јунгијанског аналитичара, драгоцена је, јер је упућена, најпре, свима оним бројним младим и средовечним боготражитељима, и на Истоку и на Западу, који мисле да путем „самоанализе“ и неговањем „приватне религиозности“ могу постићи унутрашњи мир и стићи на божански праг Истине.

Мада се израз „самоостварење“ (код америч-ког психолога Абрахама Маслова као „самоактуализација“) може повремено и релативно ретко наћи у Јунговим делима из његових млађих година, Јоланда Јакоби, тумачећи већ „сазрелог“ Јунга, за кога је „циљ психичког развоја Сопство“, тачно прати Јунгову мисао у току читавог његовог живота када пише да човек у „другој половини живота“ (када је релативно успешно изишао на крај са нагонском проблематиком, што значи релативно успешно оствареним браком и породицом, и слободно изабраном професијом, у „првој половини живота“), успоставља нову и зрелију везу Ја са Сопством, увек са уверењем (и Јунга и Јоланде Јакоби) да Ја израста из Сопства и да се у другој половини живота свесно (то значи сло-бодно и радосно) укорењује у њему.

Овакво једно утврђивање Јунгово (у књизи Пут индивидуације Јоланде Јакоби) веома је актуелно за данашње европско време и људе који се све више и оштрије отуђују, отцепљују од Сопства (можемо мирно, као хришћани, рећи ‡ од Бога), стављајући у „центар“, према речима Јоланде Јакоби, неки други садржај, а не „слику Бога“, па се онда човек „гомилањем енергије ненормално надува и често затеже до пуцања“. Овако и настају, најчешће, неурозе и психозе, распрострањене психичке болести у нашем веку, док би за овакве садржаје рекао да су испуњени разним сумњивим (нарочито политички сумњивим) идеологијама, сурогатима азијских религија или голим хедонистичким „садржајима“.

Поновљено, друго издање књиге Јоланде Јакоби Јунгов пут индивидуације долази у повољан час по индивидуални развој српског народа. Стешњени и прогнани од свих, презрени и одбачени, Срби се могу, унутар себе и свога националног архетипа понашати на три начина: психолошком инфлацијом свога Ја (без додира овога Ја са Сопством), Срби могу измишљати да су бољи, паметнији и јачи од свих, да нам „нико ништа не може“ и да ћемо на крају ми победити наше стварне и измишљене непријатеље; други, такође патолошки начин реаговања на стање принудне изолованости, јесте мазохистичко потцењивање себе, негирање сваке вредности карактера српског народа, величањем других народа, понајвише оних који нас највише грде; и трећи, једино разуман пут био би сазревање кроз патњу, индивидуација у којој се препознаје и своја Сенка и своја Персона и своја Мана-личност и хомо балцаницус, хомо хероицус, коригујући их и мењајући, још боље, преображавајући их, коришћењем у првом реду заборављене или и потиснуте енергије православног хришћанства.

Остати несвестан својих мана, истрајавати у истим грешкама, „бежати од зова за развој“, предавати се „судбини“ (потпуно нехришћански појам, заостао, као рђава несварена храна у православном српском народу из његовог паганског времена и дугог исламског ропства), Јоланда Јакоби с пуним правом, и на истински хришћански начин назива — грехом (додао бих, грехом и човека као појединца и народа у целини).

Људи се налазе на веома различитом степену свога сазревања (индивидуације или и обожења). Неким срећницима, за које Јоланда Јакоби каже да им је индивидуација „већ у колевци дата“ и да у себи због тога „носе неку јачу светлост свести“, њена књижица Пут индивидуације неће ништа значити. Већини других људи, нарочито младих, који се тек лагано и болно отвара-

ју за трансцендентно и трансцендентално, за оне којима је индивидуација (онако како је Јунг њу сагледао) природна и потребна, наћи ће у овој Јакобијевој књизи добар подстицај да траже Себе у себи, не би ли и на овакав могућ начин, кроз индивидуацију, открили временом и благословени пут хришћанског обожења.

Владета Јеротић