Жак Дерида – Шта је деконструкција?
Тај термин деконструкција не би требало схватити у смислу поништења или деструкције нешега, него у смислу истраживања седиментираних структура које обликују дискурзивни склоп, ту филозофску дискурзивност унутар које мислимо. То је нешто што пролази кроз језик, кроз западну културу и укупност онога што дефинише нашу припадност самој историји филозофије.
Реч деконструкција је и раније постојала у француском језику, само што је њена употреба била веома ретка. Мени је она, најпре, послужила за превођење неких речи :::: једне која долази од Хајдегера да би говорила о деструкцији и друге која долази од Фројда да би говорила о дисоцијацији. Али, наравно, ја сам одмах покушао и да назначим, под том истом речју, у чему оно што ја зовем деконструкцијом ипак није ни хајдегеровско ни фројдовско. Посветио сам не мали број радова како бих указао на известан дуг спрам Фројда и Хајдегера и, у исти мах, на извесно скретање тога што сам назвао деконструкцијом.
Дакле, ја не бих могао да објасним шта је, за мене, деконструкција, а да при том не реконтекстуализујем неке ствари. Наиме, с том речју ја сам се ангажовао око властитих задатака управо у тренутку у којем је структурализам био надмоћан. Зато је деконструкција, уједно, морала бити одређено заузимање позиције спрам структурализма. С друге стране, реч је о тренутку у којем су науке о језику, позивање на лингвистику и исказ ’’све је језик’’ били доминантни.
У тим годинама, говорим о шездесетим, деконструкција је почела да се конституише као… нећу рећи анти-структурализам, али, у сваком случају, као нешто разграничено од структурализма и нешто што, уједно, оспорава ауторитет језика.
Ето зашто сам увек зачуђен и озловољен кад се суочим с тако честим поистовећењем деконструкције с једним – како бих рекао? – ’’омнилингвистицизмом’’, ’’панлингвистицизмом’’ или ’’пантекстуализмом’’. Деконструкција почиње од нечега управо супротног! У ствари, ја сам започео с оспоравањем ауторитета лингвистике, језика и логоцентризма. Па уколико је , по мени, све почело и наставило се путем оспоравања лингвистичке референце, меродавност говора и ’’логоцентризма’’ – те речи коју сам понављао до изнемоглости – како је онда могуће да се деконструкција, тако често, осуђује као мисао за коју постоји само говор или текст у ужем смислу, али не и стварност? Очигледно, то је непоправљиви бесмисао.
Ја нисам одбацио реч деконструкција пошто је она имплицирала нужност памћења, поновног везивања, па и сећања на историју филозофије унутар које опстајемо, а да и не помишљамо да из ње изађемо. Уосталом, веома сам рано почео да правим разлику између затворености и краја. Реч је о жигосању затворености историје, не и метафизике у целини, јер никада нисам веровао да постоји једна метафизика; што је, такође, честа предрасуда… Наиме, идеја да постоји једна метафизика само је једна метафизичка предрасуда. Постоји једна историја и ломови у њеној метафизици. Говорити о њеној затворености не значи тврдити да је она довршена.
Дакле, деконструкција, или деконструктивно искуство смешта се негде између затворености и краја, у простор поновне потврде филозофског, управо кроз отварање саме упитности над самом филозофијом. С те тачке гледишта, деконструкција није тек још једна филозофија, нити је скуп некаквих теза, нити, пак, питање о бићу у хајдегеровском смислу… На известан начин, она није ништа. Она не може да буде никаква дисциплина или метода. А њу, често, представљају као методу, или је преображавају у методу, са скупом правила, процедура које се могу научити…
А ипак, она ниеј техника, са својим нормамам и процедурама. Наравно, могуће су правилности у начину постављања питања деконструктивног типа. С те тачке гледишта, ја верујем да то може да отвори простор за обучавање, да може да уведе ефекат дисциплине итд. Али, у самом свом начелу, деконструкција није метода. Ја сам и сам покушао да се упитам шта би могал бити метода, у грчком или картезијанском смислу, у хегелијанском смислу. Но, деконструкција ипак није методологија, није примена правила.
Ако бих хтео да дам један економски, елиптичан опис деконструкције, онда бих рекао да је то мисао порекла и границе самог питања ’’шта је…?’’, питања које доминира над читавом историјом филозофије. Увек када покушавамо да мислимо могућност тог ’’шта је…?’’, када покушавамо да поставимо питање о форми самог питања, или да се интересујемо за нужности говора у неком језику, некој традицији итд., оно што се у тим тренуцима чини може бити на располагању питању ’’шта је…?’’ само до извесне тачке.
И то је, управо, особеност деконструкције! Заиста, она је упитаност над свим што је нешто више од упитности. Ето зашто се ја све време устежем да употребљавам ту реч. Која се односи на све оно што је питање ’’шта је…?’’ налагало у историји Запада и у западној филозофији, од Платона до Хајдегера. С те тачке гледишта ми, заиста, више немамо право да од деконструкције тражимо да одговори на питање ’’шта је она?’’ или ’’шта је то?’’, у текућем значењу те упитности.
Trackbacks/Pingbacks
[…] Јасен […]