Потпуно сам уверен да ће српску књижевност почетка XXИ века обележити повратак Б. Вонгара. Разлог је једноставан: нема ни једног живог писца који је непосредније израстао из вековног српског књижевног наслеђа, ни једног који је то наслеђе успешније сублимирао у потпуни склад етике и естетике, ни једног који се одлучније заложио за ствар слободе. Чак и ако бисмо све ово ставили у заграде, Вонгар и без сумње остао најплеменитији лик у српском књижевном пантеону.

Његово дело последње је уточиште онима који су се разочарали у српску књижевност после Андрића, Црњанског и Селимовића, јер писци који су дошли више нису знали да зидају мостове, већ само да више или мање вешто мешају аморфни малтер речи. Они заправо и не слуте у чему је позив писца. Стога повратак Б. Вонгара у окриље српске књижевности сматрам њеним првим задатком у овом веку.

Сретен Божић алиас Б. Вонгар (под овим именом објављује своје књиге) савремени је српски писац који је светску славу стекао пишући у Аустралији о животу и страдању староседелаца аустралијског континента. Његова дела се читају широм света преведена на енглески, немачки, француски, шпански, руски, холандски, јапански, кинески језик…
Име Вонгар (на језику аустралијских староседелаца значи „дух снова“) дали су му Абориџини, као искреном пријатељу и борцу против њиховог вековног културног понижавања и физичког истребљења.

Рођен је 1932. као Сретен Божић у селу Горња Трешњевица код Аранђеловца. Учио је пекарски занат у Аранђеловцу и Новом Саду. Средином педесетих члан је клуба „Ђуро Салај“ у Београду који окупља писце раднике. Објављује стихове у Младој култури и Новом веснику. Краће време је новинар у Титовом Ужицу и Светозареву. Због слободоумног писања и оданости српској традиционалној култури забрањено му је да ради као новинар у Србији, и 1958. одлази у Париз где упознаје Сартра и Симон де Бовоар и сарађује у њиховом часопису Лес Темпс Модернес. У Аустралију се сели 1960. где му, случајно, живот у пустињи спасава Абориџин. Тај догађај је тренутак буђења за Вонгара коме се отвара свет староседелаца који енглеска империјална култура вековима потискује и проглашава ништавним. Упркос репресији аустралијских власти он се упорно упознаје са животом и културом домородаца, схвата дубину патње тог народа и почиње да пише о њему објављујући прозна, поетска и антрополошка дела на енглеском језику.

Вонгарова дела нису пуки опис живота аустралијских Абориџина, већ неопозиви глас против њиховог свирепог погрома, залагање за признавање њихове културне посебности и значаја њиховог историјског наслеђа. У томе је наилазио на дубоко неразумевање и отпор беле Аустралије, тако да су управо стога његове књиге прво објављиване у Америци и Европи, Далеком истоку, а тек потом и у Аустралији, јер су дубоко узнемиравале друштвену савест.

Његова дела су у Аустралији забрањивана, књиге заплењиване, нападан је да његова сведочанства нису подобна и није му било дозвољено да остане у северној Аустралији где живе староседеоци, већ је морао да се исели на југ, у Мелбурн где и данас живи. На својој кожи јасно је могао да осети да неслобода једнако радо облачи и комунистичко и либерално рухо, с обзиром да је и Југославији и Аустралији прогоњен из истих разлога.

Ипак, када је његово дело постало познато и признато у свету — добио је, 1997, највећу аустралијску државну књижевну награду „Емеритус“. Али на додели је био само он, његова супруга и човек који уручује награде. У јавности није било вести о награди, а иако је добитник „Емеритуса“ до тада постајао и кандидат Аустралије за Нобелову награду, он није предложен, јер је пословник о додели награде преко ноћи измењен. Упркос свему, његови романи не само да се преводе у свету већ су неки од њих постали део лектире аустралијских школа.

Основна тема његовог дела јесте сукоб две културе, боље речено два света која имају потпуно различите погледе на живот и свет. С једне стране је империјална култура белих људи, која своје време броји од 0, а с друге преко 40.000 година ненасилне културе аустралијских староседелаца. Док потоња у свом речнику није ни имала реч за рат да би се супротставила белим освајачима, а није ни није имала мотива да експлоатише природу јер је сматрала да је људски живот довољно добар по себи и да га не треба побољшавати да се не би призвале силе уништења — прва је надмено гледала на староседеоце као на полуљуде с којима се може поступати без моралних обзира. Наравно, то није било ништа ново, јер је бела култура исто тако поступала са урођеницима Полинезије, Африке, обе Америке. У том погледу Вонгарово дело јако подсећа на списе Бартоломеа де лас Касаса који је открио сав ужас разарања јужноамеричких култура и безумног уништења домородаца. И Де Лас Касасу и Вонгару свакако је требало много моралне снаге, вере и храбрости да се одваже да стргну вео са ужаса који су почињени у име напретка. Ништа нас заиста није толико одвело натраг колико безобзирна жудња за напретком, која је само идеолошки прикривала незајажљиву похлепу и вољу за моћ. Опхрвани привидима, заправо и не знамо колико смо се вратили све журећи напред. Вонгаров значај лежи у томе што нам помаже да увидимо дубину пада скривену у успону савремене цивилизације.

Сукоб две културе веома је очит у роману Каран у коме се говори како белци скенирају обредне тетоваже црнаца да би их похранили у музеј мултикултурализма, док се тела на којима се цртежи налазе, труну и распадају од болести које нико не лечи. То сведочи о дволичности, празнини и незнању белих колонизатора. У једном од својих дела Вонгар приповеда како је кенгур добио име. Али то није неки од древних космогонијских митова, већ права модерна комедија забуна. Када је видео чудну животињу један од првих белих усељеника питао је Абориџина како се она зове. „Кенгур“, одговорио је он, што значи „не знам“. Тако је кенгур добио име, да би постао симбол ароганције незнања и вековног неспоразума два света, беле и традиционалне културе.

Од свих данашњих писаца Вонгар се највише приближио Абориџинима. До краја се уклопио у њихову заједницу јер је био кадар да уочи њену вредност, као што је у Србији могао да сагледа сву махнитост реторике напретка. Не пристајући на присилни марш модернизације, он је из своје земље понео осећање вредности традиције, уважавање склада са природом и отпор насиљу, било каквом идеологијом да се оправдава. И то што је понео засејао је у Аустралији и није му било тешко да препозна исту надмену безочност на делу, нити се устезао да упркос снажним притисцима и претњама злочине који су вековима чињени над аустралијским староседеоцима назове правим именом. Чак и када су објављивана у Аустралији његова дела су скраћивана јер је било јако тешко суочити се с оним што откривају. Вонгар се сасвим ставио на страну истине, разоткривајући начине на које су заједница староседелаца и њена култура били изложени подмуклом однарођавању и истребљавању. Он је у правом смислу постао не само савест аустралијског друштва, већ и један од најснажнијих глобалних гласова против друштвене репресије која се изводи у име идеологија прогреса. Када је реч о прогресу, он данас прождире самог себе.

У све већој мери, уочава антрополог Клод Леви Строс, напредак науке и технологије, укључујући и достигнућа медицине — благодет за појединце, пропаст за врсту — као свој главни циљ, што се често истиче као изговор, има санацију штетних последица претходних иновација. А када се то постигне, уследиће нове злосрећне последице, које ће тражити нове спасоносне иновације. Измештени из сопствене културе, лишени вредности које смо тако дуго неговали — чистоће воде и ваздуха, дражи природе, разноликости биљака и животиња — вероватно смо сви већ постали Абориџини. Освајачи од самих себе праве оно што су некада направили од њих.

Вонгар пред собом види ову целину ствари. Зато није оклевао да дигне глас и против апсурдног бомбардовања Србије. Сви који су читали његов роман Раки (Конопац), објављен као последњи у низу Нуклеарне тетралогије (1997), осетили су колико дубоко саосећа са онима који су се непосредно суочили са ужасом технолошког прогреса и понором моралног регреса. Раки прати судбину човека који се враћа у родну Србију, водећи абориџинско дете које спасава од погрома. Али, у Србији почиње рат и дете постаје сведок патње српског народа. Абориџин се после неколико година враћа у Аустралију и креће у потрагу за својим коренима, јер га је српски сељак научио зашто треба да пред поплавом обећања боље будућности сачува традицију свог народа и оспособио га како да је очува. Он се враћа у родни крај, у коме се и даље одвијају нуклеарне пробе које сеју малигне болести — тако да се роман завршава трагично. Тако на неки начин роман призива и Вонгарову личну историју, јер је због последица коришћења абориџинске земље за атомске пробе изгубио жену и децу, који су припадали абориџинској заједници.
Није заиста било тешко схватити упозорење које је Вонгар у овом делу изнео: нико ко не живи у владајућој слици света нема право на живот. Претварање света у слику, затирање живота који је ухваћен у утварним пројекцијама злокобне земље чуда, оно је на шта традиционалне заједнице, по својој природи, не могу да пристају. Миленијумска оданост традиционалном знању је нит која повезује аустралијске Абориџине, на чијој земљи су деценијама вршене атомске пробе, и српски народ који је примио сличну количину осиромашеног уранијума и који добро зна да је вековима покусни кунић у огледима које изводе недоучени и надобудни, горди и безобзирни мађионичари друштвеног пакла. Свет који се заснива на профиту и материјалним безвредностима природно отуда има отпор према Абориџинима које приказује као мање вредне или мање развијене, јер не желе да се утопе у савремени технологизовани свет и да културу свог живота замене за култ улепшане слике света и њених одраза.

Александар Петровић